TURCZMI U SRPSKOM JEZIKU / Koje turske riječi SRBI KORISTE

891

Kreveti sa dušecima, jastucima, čaršavima, jorganima i ćebadi! Koliko u ovoj rečenici ima turskih reči? SVE!
Varoš kapija (varoška vrata) deo je starog Beograda blizu Kalemegdana (trg sa tvrđavom), tačno iznad Savamale (četvrt Sava). To je oduvek bilo središte grada zajedno sa četvrtima Jalija (obala), Zerek (vidik), Liman (pristanište), Dorćol (raskrsnica) u kojima su se u tursko vreme nalazile prve kafane i mehane, bezistani, Čukur česma i sebilјi, konaci, karavansaraji i hanovi, džamije i turbeta. Odatle do Terazija (vaga – visok rezervoar kao kula odakle se razvodila voda), pa preko Tašmajdana (kamenolom) sve do Đerma (poluga za izvlačenje vode iz bunara) i Bulbuldera (slavujev potok) volim da šetam, kupim neku sitnicu u čaršiji kod Fišeklije (nabojnjača), a sladoled da pojedem kod Pehlivana (rvač). Vikendom idem u Topčider (artilјerijski potok) ili na Avalu (nadtvrđava; utvrđenje sa pogledom na okolinu), odakle se spustim u naselјe Karagača (brest) ili u kafanu Majdan (gostionica „Rudnik”).

Najradije i najčešće odlazim kod nane i dede koji žive u kući mog čukundede u naselјu Ćalije (grmlјe, šikara) na Karaburmi (crni rt), blizu Mirijeva (državno zemlјište kojim posednik ima ograničeno pravo raspolaganja). Nana je bila i moja dadilјa kad sam bila mala. Sokak u kojem žive baka i deka još je prekriven turskom kaldrmom. Kad otvorim kapiju i uđem u njihovu avliju, prođem kroz kapidžik i odjurim pravo u baštu da uberem koju kajsiju, višnju i džanariku, a ako su u blizini merdevine popnem se i na stari dud. Bašta je najlepša kada drveće obehari, a tada ima i najviše cveća: jorgovana, karanfila, šeboja, jasmina, zumbula, lala i zelenkada. Na staroj česmi, gde je nekada bio bunar, napunim kofu vodom i zalijem cveće, a u drugoj bašti patlidžan, boraniju, krompir i bostan. Kuća ima više odaja, podrum i karatavan. U predsoblјu je čiviluk na kojem vise nanin jelek i marama i dedina džoka za rad u bašti. Tu stoje i dedine stare čizme sa izlizanim đonom, vunene čarape i papuče. U sobama se nalaze kreveti sa novim dušecima, jastuci, čaršavi, jorgani i ćebad. Na podu su ćilimi, a u najvećoj sobi visi duvarski sat.

Dva ćupa i čunak
Kuhinja je staromodna. U njoj se nalazi furuna sa obojenim sulundarom na koju se greju zimi. Svake godine dolazi odžačar da im očisti odžak. Penje se basamacima do tavana i odatle izlazi na krov. Sto je prekriven mušemom. Na rafovima su poređane kalajisane tepsije pored kojih stoji jedan stari bakarni ibrik, bakrač, dva ćupa, jedan drveni čanak, avan, oklagija, rende, zemlјani đuveč i jedna kutija sa starim dugmadima i ibrišimima.
Moja nana i deda vole da slušaju narodne i starogradske pesme. Omilјene su im „Moj dilbere”, „Ajde Jano”, „U đul bašti”, „Crven fesić” i „Jesen u mom sokaku”, dok se meni dopadaju novije kao što su „Muštuluk”, „Merak” i „Alal vera”. Kad nam svrate komšije moja baba skuva tursku kafu u džezvi. Ona je pije bez šećera, ja slatku kao šerbe, a deda sa jednom kašičicom šećera. On uz kafu voli da popije jednu rakijicu, a ona da se zasladi ratlukom. Moja baba je odlična kuvarica. Za doručak mi prži kajganu, kuva kačamak, razvija jufke za burek, pravi đevreke i pogačice, a za ručak kuva čorbe, pravi sarmu, pilav, pihtije, škembiće, ćevapčiće, ćulbastiju, ćufte i pravi je majstor za istočnjačke poslastice. Nikada joj nije teško da nam spremi baklavu, sutlijaš, tulumbe, gurabije, sudžuk, kadaif, pekmez, kojekakve šećerleme, pa čak i ćeten-halvu. Nana čuva hleb u posebnoj torbi da se ne bi ubuđao. Kada sednemo za sofru uvek je veselo. Često lomimo jadac i teramo šegu.

Blizu njihove kuće nalazi se jedna bakalnica koja se zove „Ružin dućan”. Tu uvek nešto pazarim, pa sam im već postala stara mušterija. Stavim pare u džep, zembilј u ruke i sabajle kupim sve što im treba: taze hleb, šećer, pirinač, zejtin, biber, jogurt, kajmak i svašta još. Kada kupujem na veliko moja baba to zove bakaluk. Ona mi uvek da kusur koji ostane i još koji dinar da bih imala da kupim neke džidža-bidže za sebe.
Moj deda je bio zanatlija. Nekada je imao šegrte i kalfe, a danas samo čuva svoj alat u jednom velikom ormanu u maloj dvorišnoj zgradi koju ja zovem dedin ćumez. Tamo je neopisiv džumbus, ali u ormanu možeš da nađeš sav alat koji ti treba: makaze, čekiće, eksere, burgije, turpije, testere, kesere. Moj deda je nekada držao konje. Posebno je voleo jednog dorata i jednog đogata, pa je sačuvao njihove (j)ulare (povodac), uzengije (stremen), samare, mutape (pokrivače), kandžije (bičeve), kajase (remene), đemove (metalna prečaga na uzdi) i jedan sindžir (lanac) kojim ih je ponekad vezivao.

Dobar komšiluk
Moji stari imaju dobar komšiluk izuzev jedne šašave nadžak babe i jednog baksuza i badavadžije koji stalno zadeva kavgu. Ne možete da zamislite kakav je taj mangup inadžija i ugursuz. Vala baš mi ga je dosta!
Sve reči koje su ispisane kurzivnim slovima u ovom tekstu, a pretpostavlјam da ste ih razumeli, nazivamo turcizmima. Mada su neke od tih reči arapskog, persijskog, latinskog i grčkog porekla, ipak su turcizmi – „turske riječI” kako ih je zvao Vuk Stefanović Karadžić. To su pozajmlјene reči, ne samo iz turskog jezika, već i iz arapskog, persijskog, latinskog, grčkog, italijanskog, nemačkog, mađarskog i drugih jezika, koje su se ukorenile u turskom, a zatim su tokom širenja osmanske vlasti na Balkanu ušle u srpski jezik. Pre prodora Turaka Osmanlija na Balkan polovinom 14. veka, Sloveni su još od 7. veka dolazili u dodir sa tursko–tatarskim narodima – Hunima, Avarima, Uzima, Pečenezima, Kipčacima i Kumanima, kada je i došlo do prvih jezičkih uticaja. Tada je ušla u naš jezik, na primer, reč kaduna (glavna žena kod Avara zvala se katun, ugledna žena, gospođa), koju beleži Vuk u svom „Rječniku”. Rukovodeći se etimologijom reči neki naučnici su predlagali da se sve tuđice orijentalnog porekla zovu orijentalizmi, osmanizmi, pa čak i arabizmi, ali je ipak preovladao stav da ne treba menjati opšteprihvaćeni naziv, to jest turcizmi.

Vuk i Turci
Iako nije bio mnogo naklonjen turcizmima, Vuk je u prvi „Srpski rječnik” iz 1818. godine uneo i turske reči koje se govore ili pevaju u narodu i obeležio ih zvezdicom, a gde god je mogao, zamenjivao ih je srpskim rečima. U prvom izdanju „Rječnika” od ukupno 26.270 reči bilo je 2.209 turcizama (1.259 reči i 950 izvedenica), a u drugom izdanju iz 1852. godine, na opšte iznenađenje, umesto da se broj turcizama smanji, povećan je za 500 novih. Prikuplјajući „turske i druge istočanske reči u našem jeziku” za „Veliki srpski rečnik” krajem 19. veka, Đorđe Popović se uverio da je „krajnje vreme da se prikupe reči koje su nam došle od Turaka, i preko njih. Ustupajući Turci sa srpskih zemalјa, ustupa s njima i njihov jezik, i zacelo nije daleko vreme, kad u svim srpskim zemlјama Turaka nigde biti neće. Od reči, koje su nam s njima došle, hoće nekoje ostati u upotreblјenju, kao što to vidimo na pr. u Sremu, Bačkoj i Banatu; ali daleko veći broj zaboraviće se i istisnuće se. Ovo po sebi ne bi nikakva šteta bila, kad s time ne bi naporedo išla i opasnost, da Srbi s vremenom neće moći razumevati svoje narodne pesme, u kojima je toliko turskih reči”.

Turci su odavno napustili ove prostore, ali turcizmi su ostali i stekli pravo građanstva u leksici srpskoga jezika. Srbisti nikada nisu nastojali da srpski jezik očiste od turcizama, pa su oni tako našli sigurno uhleblјenje u narodnoj poeziji, književnosti, kulturi, istoriji i svakodnevnom govoru. Dok je u nekadašnjoj Jugoslaviji bilo u upotrebi oko deset hilјada turcizama (zbog brojnog muslimanskog stanovništva u Bosni i Hercegovini, kao i turske narodnosti na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji), procenjujemo da se u savremenom srpskom jeziku danas koristi oko 3.000 turcizama s težnjom opadanja njihove upotrebe, naročito među mlađim generacijama. U današnje vreme primećuje se da se anglicizmi uvlače u naš jezik brzinom kao nekada turcizmi, kada je turski jezik bio važan koliko danas engleski. Nekada je na našim prostorima turski bio zvaničan jezik osvajača i njegova upotreba širila se posredstvom vlasti i uprave, vojske, naselјavanjem turskog stanovništva, islamizacijom slovenskog živlјa, a značajan uticaj vršili su i mladi lјudi koji su se školovali u Carigradu. Turcizmi nisu podjednako zastuplјeni u svim socio-kulturnim sredinama. Više se koriste u seoskim sredinama, Sandžaku i na jugu Srbije.

U svakodnevnom govoru, savremenom književnom i novinarskom jeziku najviše se koriste usvojeni turcizmi u koje spadaju oni za koje ne postoji odgovarajuća zamena u srpskom jeziku kao što su alva, ambar, arpadžik, bakar, barut, boza, boja, budala, but, dimije, dušek, duvan, đon ekser, jastuk, jatak, jelek, jorgan, jorgovan, kalup, kašika, katran, kavez, kafa, kopča, kula, kundak, kutija, lala, leš, libada, limun, majmun, marama, pamuk, papuče, pirinač, rakija, sapun, sat, sirće, sunđer, ferman, fes, torba, tambura, top, tutkalo, ćebe, ćela, čamac, čarape, čaršav, čaršija, čekić, česma, čobanin, čorba, džep, džigerica, džin, šal, šator, šećer, šimšir i druge reči.
Neki turcizmi su u srpskom jeziku dobili drugo značenje

Iako za mnoge turcizme postoji zamena u srpskom, oni su se toliko odomaćili da se upotreblјavaju uporedo sa srpskim rečima: avlija/dvorište, ada/ostrvo, badava/besplatno, basamak/stepenik, vala/bogme, dilber/dragan, dunđer/graditelј, stolar i tesar, đozluci/naočare, đubre/smeće, đuvegija/mladoženja, zejtin/ulјe, inadžija/svađalica, jagma/otimanje, juriš/napad; kavga/svađa, kavez/krletka, kaiš/remen, kazan/kotao, kajmak/skorup, kapija/vrata, kasaba/varošica, kasapin/mesar, kirija/zakupnina, komšija/sused, lakrdija/šala, maja/kvasac, majdan/rudnik, mamurluk/dremež, minđuša/naušnica, obaška/posebno, osim toga, oklagija/sukalјka, ortak/saradnik, para/novac, parče/komad, pendžer/prozor, perčin/kika, peškir/ubrus, sabaile/zorom, sijaset/mnoštvo, sokak/ulica, taze/svež, taman/dobro, potpuno, upravo, tezga/banak, pult, terazije/vaga, terzija/krojač; tefter/sveska, računska knjiga, turšija/ukiselјeno voće i povrće, ćar/zarada, ćebe/guber, ćorav/slep, ćorsokak/slepa ulica, ćošak/ugao, ćup/vrč, ćuprija/most, ugursuz/nesretnik, ušur/ujam, fajda/korist, čanak/drvena zdela, šašav/luckast, šejtan/đavo, škembe/želudac, trbuh i dr.

Veliki broj ovih turcizama smatramo arhaizmima – starim rečima za koje u savremenom jeziku postoje novi izrazi – neologizmi. Često ih koriste pisci u književnom stvaralaštvu, kao i novinari, radi postizanja izražajnosti. Dela naših književnih velikana kao što su Đura Jakšić, Aleksa Šantić, Branislav Nušić, Stevan Sremac, Borisav Stanković, Meša Selimović, Ivo Andrić, Zuko Džumhur, i mnogo drugih književnih stvaralaca obiluju majstorski upotreblјenim turcizmima koji daju obojenost jezičkom izrazu. Da li vam bolјe zvuči „Na Drini ćuprija”, ili „Na Drini most”? „Prokleta avlija” ili „Prokleto dvorište”?

Dnevna štampa vrvi od turcizama, pogotovo u naslovima: „Premijer uzeo muštuluk pripadniku Žandarmerije”, „Utvrđen javašluk u ‘Galenici’”, „Sahrana na veresiju”, „Šta radite, bre!”, „Pazi, đubre jedno”, „Nema para!”, „Zmija u džepu!”, „Rat u čaršiji!”, „Ne razvodim se, to je budalaština!”, „Halva za banku, hrt za džaba”, „Meraklija: Rade Šerbedžija dočekao jutro u kafani”, „Vlast na Kosovu i Srbi u tamnom vilajetu”.

U istorijskim knjigama i udžbenicima, lirsko-epskoj poeziji i starijim književnim delima susrećemo se sa istorizmima. Istorizmi su one reči koje smo prestali da upotreblјavamo pošto su prestali da postoje predmeti i pojave koji su u tursko doba njima označavani. Za takve reči obično se daje tumačenje u tekstu ili na kraju knjige (berat/dekret, povelјa, bujruldija/naredba, ferman/sultanov ukaz, nahija/župa, harač/glavarina, i dr).

Drina i Đerdap
Zvuči pomalo čudno a i neverovatno, ali iako smo bili petsto godina pod turskom vlašću mi se nismo trudili da učimo turski jezik. Samo smo usvajali određenu leksiku i nastavke čiji je način upotrebe ostao do današnjih dana. Najčešći su džija/-čija, -lija, -luk, i -ana, a ima i drugih: -džik, -suz, -dar/-tar, -baša, -i, -ile, -li, koji se ređe koriste za tvorbu reči. Osim što se ovi predmeci javlјaju u izvornim turskim rečima (barutana, bećarluk, divanhana, dućandžija, dušmanluk, kavgadžija, kafana, kiridžija, mamurluk, meraklija, ortakluk, rabadžija, hapsana) mi ih često dodajemo na srpske reči i tako pravimo hibridne reči – reči čiji su sastavni delovi preuzeti iz različitih jezika kao što su: bezobrazluk, gurmanluk, dugajlija, elektrana, javašluk, majstorluk, mlekadžija, Nišlija, novajlija, parajlija, račundžija, solana, teretana, filmadžija, šalјivdžija, šećerana i druge.

Nastavak -džija posebno je omilјen kod građenja žargonskih reči. Često čujemo da je neko tupadžija, drkadžija ili tabadžija. U širokoj upotrebi su i izvedenice sa nastavkom -ana: za zaboravnu osobu kažemo da je krečana, za gužvu muvana i tarapana. U žargonskoj leksici prisutni su i pravi turcizmi koji ponekad imaju neko drugo značenje. Za dobrog druga kažemo da nam je dobar ortak (kompanjon) ili pajtaš/pajtos (drug), brat nam je burazer, za stasitog momka kažemo da je badža (pašenog, paša), za uticajnu i bogatu osobu da je budža ili budžovan (duboka jama), za ružnu osobu da je akrep (škorpija), neupućen, neotesan čovek nam je čoban ili šaban (osmi mesec muslimanskog kalendara), za pijanu osobu da je pijana kao ćuskija (alatka za dizanje tereta, gvozdena motka), za uličnog psa avlijaner (pas za dvorište), za benzin čorba, za naočare đozluci, za dokument ćaga, službenici su nam ćate, ako je nešto džabaluk znači da je jeftino, kad hvatamo džadu (ulica) znači da bežimo, izlazimo u bulјucima (skupina, gomila), ponekad smo u bedaku (loše raspoložen/glup čovek), verni muškarci su papučari, a olako olešimo ili istamburamo dušmana.

Toponimija Srbije takođe je bogata turcizmima. Ovde ćemo navesti nekoliko toponima i mikrotoponima: Drina (duboka), Đerdap (vrtlog, vir), Irig (šlјivik), prelaz Kadibogaz (kadijin klanac), Kuršumlija (olovo), Majdanpek (rudnik na reci Pek), Merćez (centar), Milјakovac (državni posed), Tekija (zgrada u kojoj se obavlјaju derviški obredi), Torlak (nesikusan, nevešt mladić), Ćuprija (most), Hisar (tvrđava) Čair (livada, pašnjak), Čivirintija (vrtlog).
Mnoge uzvike, rečce za isticanje i priloge preuzeli smo iz turskog. Koristimo ih svakodnevno ne razmišlјajući o njihovom poreklu. M/a/rš napolјe!, Iš!, Aman više!, Vala, svega mi je dosta!, Zaveži, bre!, Jok, ti ćeš da mi kažeš!, Ajde, kidaj!, Čik pogodi!, Barem da ćutiš!, Ostavi mi bar jedan zalogaj!, Baš sam gladna!

Osmanlije su dolaskom na Balkan širile novu veru, islam, i samim tim u naš jezik su ušle i mnoge reči i izrazi koji se odnose na verski život muslimana i verske običaje. Prilikom preuzimanja turcizama obično je dolazilo do nekih glasovnih promena kako bi se reči lakše izgovarale i deklinirale. Međutim, verski pojmovi su se prenosili u naš jezik skoro bez ikakvih izmena u izgovoru. Oni se obično ne prevode i prihvataju se u izvornom obliku. Rečnici turcizama obiluju islamskom verskom terminologijom. U Beogradu se nalazi čuvena Bajrakli džamija (muslimanska bogomolјa sa zastavom) sa jednim minaretom (visoki toranj sa koga mujezin poziva vernike na molitvu) na kojem se nalazi jedan mali balkon zvani šerefe/šerefa. U džamiji se nalazi mihrap (niša u zidu okrenuta ka Ćabi – islamski sveti hram u gradu Meki) i mimber (propovedaonica). Sveta knjiga muslimana se zove Kur'an.

Čije je vaše ime
Da li znate šta znači Vaše prezime? Možda je turcizam koji upućuje na poreklo, zanimanje ili telesnu osobinu nekog vašeg pretka. Raspitajte se, sve ima svoju priču. Nemojte biti sasvim sigurni da je Vaše prezime čisto srpsko. Gospođa Nada Vanlić me je jednom upitala da li je njeno prezime turskog porekla. Imajući u vidu etimologiju reči odlučno sam odgovorila da nije, a onda mi je ona ispričala svoju priču. Nјen pradeda je početkom 19. veka u potrazi za poslom došao u Srbiju iz Vana, grada na krajnjem istoku Turske. Odmah su ga prozvali Vanlija. Kasnije je prešao u pravoslavlјe, oženio se i postao čuveni trgovac Toma Vanlić. Sigurno i vi poznajete nekoga čije je prezime izvedeno od turcizma: Abrašević (čovek pegavog lica), Amidžić (stric), Barjaktarević ili Bajraktarević (zastavnik), Borozan (trubač), Bulut (oblak), Vermezović (koji ne daje), Delibašić (najbolјi junak, zapovednik odreda delija), Delić (junak; stražar kod vezira i paša), Dizdarević (upravnik tvrđave), Dunđerski (stolar i zidar), Jaramaz (nepristojan, nestašan; koji ne vredi), Karakašević (crnih obrva), Karadžić (crnomanjast), Lagumdžija (miner), Malbašić (starešina mahale ili sela), Mutavdžić (zanatlija koji pravi prostirke i pokrovce od kozje dlake), Subašić (nadzornik imanja ili gradski nazornik, „gradski menadžer”), Peškir (ubrus), Terzić (krojač), Topalović (hroma osoba), Tufegdžić (puškar). Uzunmirković (visoki Mirko), Šebek (pavijan; ružan i drzak čovek), Šišmanović (debeo).

Sa turcizmima nije se igrati. Ako znate turcizme ne znači da ćete moći da vodite čak i najjednostavniji razgovor na turskom. Ako idete u Tursku treba da imate u vidu da su mnogi naši turcizmi u turskom arhaizmi i da se više ne koriste u savremenom jeziku. Krevet je jatak, jok znači nema, ekser je ćivi (ćivija). Neki turcizmi su u srpskom jeziku dobili drugo značenje. Papuče su u turskom terlik, a pabuć su cipele, torba je kesa, polako se kaže javaš.
Tokom viševekovnog suživota sa Turcima poprimili smo mnoge turske navike i običaje, a i naravi su nam slične. Volimo da se inatimo, uz kaficu vodimo abrove; badavadžišemo i džabalebarimo kad god možemo, dajemo i primamo bakšiš, prija nam da se budžimo, a bunarimo gde treba i ne treba, kad god imamo priliku tezgarimo, olako batalimo posao, javašluka nam nikada nije dosta, stalno gledamo gde ćemo nešto da ućarimo, a kad nam se ćefne radimo šta hoćemo. Zato ću sada da batalim ovaj posao i da se malo baškarim na otomanu. Džaba ti bilo sve!
Autor:
Mirjana Teodosijević




Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.